Dan četvrti: Transport, buvljak, religija

Za promenu doručkujem puding. Zambijska ishrana se bazira na jeftinim ugljenim hidratima.

Mice

Na posao stižem taman na vreme da zateknem jednu osobu kako čita izveštaj o odigranim utakmicama premijer lige. Uzaludno pokušavam da rezervišem autobusku kartu od Čome, najbližeg grada, do Livingstona, mesta gde se nalaze Viktorijini vodopadi. Težak zambijski akcenat sa druge strane je ili u paklu ili na buvljaku ili na hevi metal koncertu. Uz sveopštu pozadinsku buku spušta mi slušalicu bez postignutog dogovora. Autobuska kompanija se zove Mazhandu Family Bus, pitam se kolika je ta porodica kad je tako bučna? Polako odbacujem mogućnost bilo kakvog planiranja u Zambiji, uostalom i Fred kasni na sastanak.

Pijac

Novonastali limbo koristim da se pošetam po pijaci. Prodaje se standardna kineska roba i nešto malo povrća. Parkiran je i autobus s totalno smrskanom šoferšajbnom. Ljudi sede unutra i pričaju sa vozačem. Ispostavlja se da autobus kreće tek sutra, ali njima se i onako ne žuri. Za ljude koji žive u zemlji gde je životni vek ispod četrideset godina Zambijci se poprilično rasipaju s vremenom. Ispod krova od trske jedna žena šije šarene suknje. Vrlo su lepe te zambijske suknje. Ovde žene nose terete na vrh glave, što ih tera da stoje uspravno, na sve to imaju šarene suknje. Vitke su, deluju ženstveno i stalno se osmehuju. Za tridesetak hiljada kwatcha naručujem suknju u nadam se da će biti gotova pre nego što napustim selo.

Suknje

Za današnji ručak se pobrinuo Oskar. Živi u maloj sobi u jednoj dugačkoj kući. Podseća me na privremeni smeštaj radnika. Ručak se sastoji od nšime, nekakvog kačamaka, makarona, pirinča, krompira i dinstane govedine. Kao zaboravljena stvar, posle nekog vremena, se pojavljuje i posuda sa “povrćem”. Mislim da je u pitanju blitva ili nešto slično. Između nečega što mi deluje kao flaširana viski-kola, fante i koka kole, opredeljujem se za ovo poslednje. Definitivno najrasprostranjenije piće na svetu! Još jedna molitva, uspešno izbegavam da budem taj koji će je izreći i navaljujemo na klopu. U sobi je pored mene i Oskara i dečko iz Zimbamvea. Slušamo Zambijski rege. Oskar me pita da li sam se ikada napio i da li sam ikad bio u noćnom klubu. Pokušavam da dam odogovor koji me neće predstaviti kao razvratnu svinju. Spašava me Eliot, glavni tehničar LinkNeta, zadužen za organizaciju intervjua. Naime, ovde ljudi nisu brbljivi ko u Americi, niko neće sesti pored Vas u autobusu i krenuti da priča o svojoj umirućoj babi. Ali, ako se zajednički poznanik pojavi kao katalizator barijere padaju. Tako ja odlazim s Eliotom da intervjuišem lokalce i saznam kako koriste internet.

Ručak kod Oskara

Eliot planira da se oženi sledeće godine. Mora da skupi pare, zambijske svadbe su velike i mladoženja sve mora da plati. Pričamo i o crkvi. Moraš biti deo crkve ako želiš biti deo zajednice, objašnjava. Ljudi će te gledati čudno, propustićeš mnoga dešavanja. Odlučujem da ne ostanem zauvek u Mači.

Intervjuišem dečka u musavom plavom kombinezonu koji radi kao mehaničar. Čeka nekog i misli da će imati vremena za intervju. Taj neko ne dolazi dovoljno dugo da pored intervjua imamo i vremena za diskusiju o razlikama između bluetooth-a i infra red-a. Sviđa mi se što su ljudi u Mači radoznali uprkos nedostatku formalnog obrazovanja. Ili je baš to razlog što su radoznali?

Jedem svoju poslednju večeru u Mači, pozrdavljam se s konobaricama. Mračnim putem odzvanja lavež pasa, to jest fijukanje vetra kako to kasnije, bistrog uma, zaključujem. Kod kuće me čeka miš i buka suseda. Pakujem se za Livingston.

Savana noću