Dan peti: Napuštam Maču

Taxi

Brišem se vlažnim maramicama umesto tuširanja i izlazim na prašnjavi put po kome ide volovska zaprega na kojoj piše “Taxi”.

U školi za medicinske sestre me dočekuje direktorka od četrdesetak godina. Primetio sam dosta obrazovanih žena u Mači. U biblioteci smo okruženi knjigama koje su donirali raznorazni američki univerziteti. Intervju nastavljam sa troje najsmušenijih osamnestogodišnjaka na svetu. Valja iz strahopoštovanja prema školi ne mogu da se opuste. Odnos prema nastavniku je nešto što bi veliki deo sveta mogao da nauči od ruralnih Afrikanaca.

Bolnica: red za posete

Odlazim po poslenju šetnju oko pijace, uz put fotografišem ljude koji čekaj da posete svoje u bolnici. Devojka koja bi trebalo da mi napravi suknju ima isti onaj blaženi osmeh s kojim sam je juče ostavio. Srećom, suknja je gotova.

Švalja

Vreme je da se zaputim za Čomu. Fred je rekao da će organizovati nekakav prevoz. Jedva ga nalazim ispred radio stanice. Radio stanica u Mači izgleda sjajno! Nova je, unutra imaju potpuno novu opremu. Žena koja doji dete ispred stanice nas tera da se izujemo pre nego što uđemo. Fred se oglašava uživo preko radija i zaključuje da je vreme da pođemo.

Fred u radio stanici

Šestoro nas je u kolima. Iz različitih poriva idemo u Čomu, ja da bih uhvatio autobus za Livingston, oni da bi podigli pare sa njima najbližeg bankomata, kupili stvari kojih nema u Mači ili se provozali po novom putu. Put od Mače do Čome je pre samo nedelju dana trajao skoro tri sata. Od kada su otvorili novi, asfaltni put, putovanje traje svega 45 minuta. Vidim da put nije baš otvoren, više su ga lokalci proglasili otvorenim. Nikakve oznake ne postoje, bageri su parkirani sa strane, povremeno je potrebno zaobilaziti prepreke vožnjom po zemlji. Ipak, na trenutke idemo i do 140km/h. Asfalt još nije legao, kamenčići lete na sve strane, na šta nas upozorava i bizarni znak “Beware of flying stones”.

Čoma je jedna velika mešavina buvljaka i autobuske stanice. Kao i mnogi drugi nebitni gradovi kroz koje sam prošao u Južnoj Africi. Karte za autobuse se prodaju na kioscima autobuskih kompanija. Najpouzdaniji Mazhandu Family Bus kasni dva sata. Fred se raspravlja s prodavcem karata konkurentske firme. Ovaj se duri što ne verujemo njegovoj kompaniji. Sve se srećno završava kad pristiže autobus i ja izvadih 50 000 kwatcha. Na ulazu u autobus se guraju putnici i prodavci svega i svačega sa istim žarom. Nespretno se pozdravljam s svojim novostečenim prijateljima i sedam na jedno od pet sedišta u redu. Na malom TVu se prikazuje urnebesna nigerijska sapunska opera: glavni junak se ženi, po drugi put, bez da se prethodno razvede jer poligamija je legalna u velikom delu Afrike. Žene se pak ne slažu najbolje i kreće sveopšta svađa. Muzička podloga iz američkih filomva B produkcije, Bantu akcenat. Do Livingstona još malo asfalta, malo zemljanog puta, autobus pretiče po punoj liniji, automobili iz suportne trake beže u prašinu.

Kwatcha

Hostel u Livingstonu vrvi od stranca dok bar vrvi od lokalaca. Tu su da upoznaju strance. Pričam sa mladim Zambijcima iz Lusake - beli su! Zagrevaju se za izlazak u klub. Noćni život u Livingstonu počinje oko ponoći i traje do jutra. Tu je i prilično nasrtljivi gej lik. Homoseksulanost je u Zambiji kažnjiva zatvorom. On često odlazi u Južnu Afriku, Pretorija je sjajna za veze bez obaveza. Trošim pare na dva piva dok mi novi poznanici kupuju još dva - Mosi lager, zambijski “Jelen”. Zaspao sam uz hrkanje Viktora, cimera iz Gvatemale.