 |
| Glavni put u Mači |
Probudio sam se, ubio nekoliko velikih paukova i kapitulirao pred bubašvabama. Tuširanje sam izbacio, ipak sam u Africi. U Mači postoji restoran gde se hrane svi koji nisu lokalci. Do njega idem prašnjavom stazom uz srdačne pozdrave ljudi koji me mimoilaze. Odnekud se pojavljuje automobil i staje da me pokupi. Dva pobožna američka pilota. U Mači ne postoji stopiranje, ljudi sami staju, oni zanju kad je nekome potreban prevoz.
Poteran glađu u restoranu sam u 7:30. U stvari ispred restorana sam, otvara se u 7:30. Ustvari, piše da se otvara u 7:30. U 8:15 dobijam corn flakes s mlekom za 5000 kwatcha iliti jedan dolar. Konobarica nasmejanog lica kojoj je možda 18 godina je tu svako jutro da me usluži. Ne u 7:30 kada bi trebalo da se otvori restoran, niti u bilo koje doba kad dođem na doručak (a pokušavao sam sa različitim vremenim), već nekih pola sata, sat pošto se ja pojavim ispred vrata. Vrlo brzo saznajem da je u Mači vreme nebitna dimenzija.
Zakazani sastanak s Oskarom i ostalima koji rade za LinkNet takođe kasni, ne uspevam da shvatim zašto. Ne uspevam ni da shvatim zašto se sastanči jer ništa korisno ne radimo, bar ja to tako vidim. Kasnije mi je Gertjan objasnio da vaganje racionalnosti nekog postupka u Mači ne vodi ničemu. Ljudi se ovde vode međuljudskim vezama, ne materijalnim ishodima, kaže. Razočarani su saznanjem da u Mači ostajem samo nekoliko dana. Svojim iznenadnim dolaskom Gertjan razbija udobnost građenja veza i pokreće do tada pospane IT tehničare. Prosto je neverovatan u svojoj energičnosti.
Poteran glađu u restoranu sam u 7:30. U stvari ispred restorana sam, otvara se u 7:30. Ustvari, piše da se otvara u 7:30. U 8:15 dobijam corn flakes s mlekom za 5000 kwatcha iliti jedan dolar. Konobarica nasmejanog lica kojoj je možda 18 godina je tu svako jutro da me usluži. Ne u 7:30 kada bi trebalo da se otvori restoran, niti u bilo koje doba kad dođem na doručak (a pokušavao sam sa različitim vremenim), već nekih pola sata, sat pošto se ja pojavim ispred vrata. Vrlo brzo saznajem da je u Mači vreme nebitna dimenzija.
Zakazani sastanak s Oskarom i ostalima koji rade za LinkNet takođe kasni, ne uspevam da shvatim zašto. Ne uspevam ni da shvatim zašto se sastanči jer ništa korisno ne radimo, bar ja to tako vidim. Kasnije mi je Gertjan objasnio da vaganje racionalnosti nekog postupka u Mači ne vodi ničemu. Ljudi se ovde vode međuljudskim vezama, ne materijalnim ishodima, kaže. Razočarani su saznanjem da u Mači ostajem samo nekoliko dana. Svojim iznenadnim dolaskom Gertjan razbija udobnost građenja veza i pokreće do tada pospane IT tehničare. Prosto je neverovatan u svojoj energičnosti.
 |
| Gertjan na vodotornju |
Odlazimo do vodotornja, verovatno najviše građevine u ovom delu zemlje. Na nekih 25-30m od zemlje su mladi Zambijci instalirali opremu za bežični prenos. Ruke mi se znoje dok se penjem uz najobičnije metalne merdevine do vrha vodotornja. Na vrhu je vetrovito i pitam se kako su uspeli da za vodotoranj zavare metalnu skalameriju na kojoj su antene. Kažu da je bilo na ivici samoubistva. Istu ivicu posmatram i sada dok 60kg teške kutije sa akumulatorskim baterijama vukljaju uz iste one merdevine. A mnogi uzimaju internet zdravo za gotovo.
Instalacija je završena i vreme je ručku. Prolazak kolima pored svakog drugog prolaznika rezultuje kraćim razgovorom s istim. Shvatam šta je Gertjan hteo da kaže sa održavanjem veza. Moj stomak to ne razume, obradovao se minijatornim prženim ribicama posluženim od strane nasmejane mlade konobarice.
 |
| Pogled sa vodotornja |
Vraćam se do IT sobe, svog radnog mesta za vreme ovog boravka, prolazeći pored bolnice. Ljudi i dalje kuvaju za one koji su unutra. Krišom ih fotografišem. Lik s zimskom kapom me zaustavlja i govori nešto, ne razumem ga. Pomišljam da se buni zbog mog aparata, on ipak samo želi da bude uslikan. Jedna baba zastaje pored nas i smeje se.
Prezentujem svoje ideje u vezi bežičnih mreža tehničarima LinkNeta. Nisam siguran da me razumeju. Sutradan mi Gertjan kaže da nisu uspeli da se slože oko toga o šta sam zapravo prezentovao. Ipak, složili su se da je to nešto bitno što bi trebalo progurati u Zambiji - “oči su mu sijale dok je govorio”. Verujem da u Americi ovaj pristup prikupljanja podrške nikad ne bi uspeo. Kad već pominjem podršku - Oskarov plan unapređenja života mladih Zambijaca je naišao na odobrvanje poglavice. Obećao mu je koliko god zemlje bude potrebno.
 |
| Mravinjak |
Svetlost baterijske lampe me dovodi kući ka mojim insektima koji budni čekaju. Ubijam nekolicinu i padam u san.
No comments:
Post a Comment