Dan sedmi: Lusaka

Lusaka

Svanulo je i sa autobuske stanice prelazim na železničku. Preskačem prugu i krećem se ka centru grada. Odavde Lusaka deluje postapokaliptično. Prljavo je, arhitektura je sovjetska šezdesetih, ali u stanju poluraspada. Šetam se po pešačkom ostrvu Cairo road-a. LonelyPlanet vodič kojeg je Viktor zaboravio u hostelu kaže da je ovo lepo uređeni deo Lusake. Pitam se kako tek neuređeni delovi izgledaju? Sedam je ujutro i uspevam da nađem otvoren kafić. Čekam da se jedna od znamenitosti grada, pijaca, ubrza.

Nažalost pijaca je vrlo nezanimljiva. Tezge sa autodelovima smenjuju one sa klozetskim šoljama. Hrana se kuva na ulici. Jedna žena meša nšimu u velikom buretu. Traži 10 000 kwatcha ako je slikam. Nalazim drugu, lepšu kod koje je slikanje džabe.

Kuvanje nšime

Ređaju se ostale znamenitosti ovog preružnog grada: spomenik nezavisnosti koji se ironično nalazi iza metalne ograde i bodljikave žice. Sledeći je muzej. Za dva dolara čovek može da vidi solidnu zbirku zambijske moderne umetnosti koja čak i nije loša. Tu je i haotično raspoređen skup predmeta koji opisuju istoriju Zambije. Lobanje najstarijih homo sapiensa koji su hodali ovom planetom su ušuškane između novinskih isečaka iz doba kolonijalizma. Britanci su bili poprilični nacisti: porez na kuću, ograničavanje kretanja, zabrana konzumiranja alkohola. Sve, samo ako si crn.

Muzej: obaveštenje iz vremena kolonijalizma

Do aerodroma me vozi unapred ugovoreni taksi. Na vreme me je čekao ispred muzeja, nisam mogao da verujem! Put do aerodroma protiče u upoznavanju sa imenima zambijskih tržnih centara. Vidim i da je Japan donirao pare za vrlo neophodnu rekonstrukciju puteva u Lusaki. Da sam Japanac bio bi ponosan na svoju vladu.

Poslednje trenutke u Zambiji provodim u baru, pijem lokalno pivo i gledam vojnika koji to isto radi sa druge strane šanka. Vozač taksija je rekao da Zambijci slobodno vreme provode ili pijući ili posećujući crkvu. Vojnik ima veliku pušku, valjda se neće napiti i u ime boga opaliti.

Zambijci jako vole boga, čak i kad je ljubav neuzvraćena

Na pasoškoj kontroli me zaustavlja slatkorečivi radnik zambijske nacionalne televizije koji po svaku cenu hoće da kupi moj fotoaparat. Dogovaramo se oko cene, međutim u poslednjem trenutku odustajem od transakcije. Neverovatno mi je je spreman da odvoji pare bez da je prethodno proverio aparat. Možda je dostupnost takvih stvari u Zambiji zaista mala pa je voljan da rizikuje?

Poslednji poziv i nasmejana lica u avionu AirNamibije. Napuštam Zambiju, znam da ću doći ponovo. Znam i da će se Zambija verovatno promeniti. Neće biti to ista ona Afrika kakvom sam je video. Kupiće satove, popraviće puteve. Naučiće se modernom poslovanju ali se verovatno neće naučiti bacanju đubreta u kante niti pravilnoj ishrani. Zambijci su najsrećniji i najprijateljskiji narod koji sam upoznao. Valjda će takvi i ostati.